Oglas

U sklopu projekta “Nisam danguba, samo stvaram povijest“, Luca Mamić donosi nam stihove puni duhovitosti, autoironije i šarma. Njena pjesma priča o jednom „loli“ u poznim godinama koji, unatoč štapu i godinama, još uvijek ima dovoljno vedrine da život gleda kroz smijeh – i da svoju sreću možda pronađe u društvu dame s dobrom penzijom.

Zgodan momak bio sam nekada,
mnogo kila, viška imam sada.
Godine su, neznam im ni broja,
80 i još neznam koja.

U brojanju nisam više spretan,
znam, skoro sam pet put punoljetan.

Para nemam, ali imam kuću,
na četiri točka, putujuću.
Bivša žena meni ostavila,
od miraza što ga je donila.

U toj kući svega ima dosta,
samo , šteta, penzija ne osta.
Ode bivša, ode i penzija ,
ovaj lola nije ni radija.

Pošalje mi kad god koje dijete,
za kafanu,kruh i cigarete.
Zato svaka koja mi se javi,
sa penzijom neka se pojavi.

Neće žalit, još se dobro krećem,
s pomoć štapa do kafane skrećem.
Svakog dana noge me odnesu,
u kafanu, najdražu adresu .

Pijem malo, rakiju i pivo,
‘ko god plati, meni nije krivo.
Ako koja voli i popiti,
radujem se, ljepše će nam biti.

Samo neka dobra joj penzija ,
u dvoje će više da nam prija.
Zdravlje dobro služi me još uvijek,
i nadam se tako će zauvijek.

Cijeli život čuvati se znadoh,
punoljetan zato 5 puta postadoh
Dobro vidim, još vidu prkosim,
naočale zato duple nosim.

Zato dajem oglas u opticaj,
svaka koja dođe sa njim u doticaj,
nek je samo zdrava i pokretna,
makar bila triput punoljetna.

Ne smetaju godine nimalo,
djelićemo šta je preostalo.
Tražim ženu zgodnu i poštenu,
nek ponese i penziju njenu.

Ako mi se više njih pojavi,
odabrat će lako lola pravi.
svojom tada nazvati ću srećom,
koja dođe s penzijom najvećom.

Požurite dok još lola pamti,
i dok vidi još pare brojati.