Litnjim radostima je doša kraj ( Jožek i Micika vraćaju se u svoj mali Raj)

Nakon veselog lita punog nesporazuma, smijeha, novih riječi i starih običaja, došao je trenutak rastanka. U trećem nastavku humoreske Jagode Sablić u sklopu projekta “Nisam danguba, samo stvaram povijest”, Jožek i Micika polako se spremaju za povratak kući, dok Ante i Tona, njihovi dalmatinski domaćini, u šali i pjesmi zbrajaju sve uspomene koje su zajedno stvorili. Ova priča donosi i toplu poruku – da prijateljstvo ne poznaje granice dijalekta ni udaljenosti, već se njeguje kroz smijeh, zajedničke stolove i obećanja novih susreta.

Ante: – Tone moja, jesi li vidila, kako nan je puno lipo sa našin Zagorcima.. A vidiš li one tamo furešte. Završija in je „kurvin pir“. Tornaju se nazad. Vidi koliko valiđa i prtljage imadu!

Tona: – Enti Ante, šta divaniš šporkarije. Na koga misliš?

Ante: –  Bogati, na turiste, na koga bi drugoga. Jožek i Micika su naši domaći.

Znadeš, da furešti vodu kupuju i venturu u dućanu. Ništa na našoj pijaci. Njanci đelat neće da kupu ili kavu da popiju u kafiću. Nosu termosice, kao u oni vrime, znadeš kad se sidilo ispod borića.Vrag in sriću odnija, ostavljaju kese smeća na plaži. Ma, gori su od nas divjaka, viruj ti meni.

Tona je gledala drito u njega, ka da je sve odobravala. Naglo se trgne, pogleda na reloj, pa reče:

Tona: – Enti, već je deset uri, vrime je za marendu, iđen zovniti Jožeka i Miciku.(vikne)

Micikaaaaa, Jožek, jeste li se digli iz posteje, evo marenda na stolu . Dođite amo!!

Tako su Jožek i Micika zajedno marendali friškog kruva , pomidora, domaćeg sira , a bilo je tu i friganih jaja sa panceton.

Jožek je domaćinima rekao da moraju otputovati za dva dana, jer ih čekaju unuci i druge obaveze.

Jožek: – Samo mi je žao što nisan niš’ ulovil’ na udicu, da se malo pohvalim, da sam dobar ribič.

Ante: – Ništa se ti ne sekiraj, stari moj. Bacija san ja jučer vrše. Bit će ribe viruj ti meni, pa ako bude koji dobar komad, slikaš se, i boli te briga, oće li kogod išta posumjat.

Sutradan su rano ujutro Ante i Jožek otišli barkom digniti vrše.

Jožek je bija sritan ka malo dite. Vrša puna sapa, cipaja, i sitne ribe.

Odjedanput, onako sav sretan obrati se Anti.

Jožek: – Ante moj šesni, lipi, iđemo li sutra sa tvojon barkon na otočić. Snimija bi tvoju kuću sa onin malim ponistrama, sa zelenin škurama.

Ante se cili incuka.Nije moga virovat da Zagorec govori, ka da je pravi Dalmatinac.

Nagne se i poljubi ga drito u čelinku.

Ante:-Tako mi Isukrsta, moran se prikrstit. Ma jeli ovo moguće, aaa?!Trudija se moj prijatelj naučit dalmatinski. A srićo moja….(pa ga jopet poljubi).

Dotle je Micika sa Tonom odlučila zapisivati sve dalmatinske riči. Otišle su u obližnji kafić.

Napravile điradu, a Tona je ćirila okolo, ne bi li vidila kojega mištanina da siti, jerbo bi je  moga ogovart i prisluškivat šta govori Miciki.

Tona: – A vidi Micika onu fureštu sa kapelinon, pari ka da je Greta Garbo. Očale, ka dno od damižane. Eno je, ladi se ventulon, i bome joj je borša puna, biće sa šugamanima….aaaa?

Micika je uzela papir i olovku i zamolila Tonu da joj sve lipo ponovi kako bi zapisala, jerb mora naučiti dalmatinski govor.

Tona: – Aj, piši. Dukve, oli ti dakle, kapelin je šešir, ventula je lepeza, borša je torba, očale su naočale, to sigurno znadeš. Điravati, šetati, a ređipet i bjankariju znaš napamet.

Micika je sve zapisala, pa su se nakon kave vratile  zadovoljne kući.

Dotle su Ante i Jožek ispekli ribu na gradelama, slikali se uz najveće komade, a Ante je klima i govorija:

– E da je bar bija  koji veliki bracin, ala bi se Zagorci naidili, di oni nisu ulovili tlikog.

Jožek: – Pa ti malo govoriš gramatički,odnosno književni, a malo po dijalektu.

Ante: – Bogati, moraš, posal , dica u školi, ne smiš zaboraviti ni naški ni književni. Tako ti je to u nas.

Cilu noć su pivali, nazdravljali, a ujutro pri odlasku Micika je značajno pogledala Tonu i odjedanput se obratila Jožeku:

Micika : -Jožek, aje u hodnik i donesi mi oma nama  kapelin očale i ventulu. Moran sve to uzeti da ne pribrdin.I da, u boršu stavi ona dva šugamana.

Ante i Jožek su se pogledavali, pa prasnuli u smij.

-„Enti neću  Boga, Zagorci naučili dalmatinski, a mi ništa vaše govorancije“.

U to se javi nasmijana Tona:

„Kaj  to govoriš Ante, pa ja bum na jesen išla u Zagorje, ne bum došla bez domaće rakijice“.

Svi su se počeli smijati, sretni  što su izmjenjivali dva dijalekta, i  naučili  dosta novih riči.

Sutradan  su se Jože i Micika  spremili na putovanje. Dugo su mahali jedni drugima uz obećanje, da će na jesen Ante s Tonom doći u Zagorje i tako se nastaviti njihovo prijateljstvo .

Tona i Ante, nakon večere, zaspali su slatkim snom.

Čuli su se samo cvrči , i poneka mačka lutalica.

Tako je ova priča završila sa puno smišnih  događaja. A šta će se događati u Zagorju?, saznati će te na vrime. Dotle svi lipo uživajte u litu, suncu, moru i litnjim radostima.