Ateist na kavi s “Onim Gore”
Sjedio Ateist, zvan Neverko, u lokalnom kafiću “Kod Svete Jelene” (ironično, zar ne?). Ispijao je svoju jutarnju kavu, onu gorku, bez šećera, jer je, eto, život ionako gorak, pa da ne kvari okus. Zadubio se u jutarnje novine, točnije u crnu kroniku, kadli netko sjedne nasuprot njega.
Kad Neverko podigne pogled, ugleda tipa. Onako, ni visok ni nizak, ni mršav ni debeo, prosječan na prvi pogled, ali s nečim… pa, neopisivim u pogledu. Kao da zna sve tajne svemira, ali mu je trenutno dosadno.
Tip se nasmiješi, onako blago, pomalo svevideće. “Krešo, je li?”
Neverko se trgne. “Otkud znate moje ime?”
“Ah, pa zna se, zna se”, odgovori tip nonšalantno. “Čitam tvoje statuse na Fejsu. Onaj o paradoksima svemoći ti je bio posebno… hm… ‘zanimljiv’.”
Neverko se namršti. “Vi ste… neki stalker?”
Tip se nasmije, tiho, kao da zvončići zvone. “Nazovimo to profesionalnom deformacijom. Uostalom, ja sam ‘Onaj Gore’.”
Neverko se zagrcne kavom. “Vi ste… Bog? Ali… pa… ja sam ateist!”
“Znam, znam”, reče “Onaj Gore” mašući rukom kao da tjera dosadnu muhu. “Čujem te kako me spominješ u pjesmama. Nisi baš pun hvale, moram priznati.”
“Pa, s obzirom na stanje svijeta…”, počne Neverko, ali ga “Onaj Gore” prekine.
“Aha, ona standardne litanije. Ratovi, glad, poplave, loše vrijeme… Sve sam ja kriv, je li?”
“Pa, tko drugi?”, odvrati Neverko, osjećajući se sve nelagodnije. Ljudi su počeli bacati znatiželjne poglede.
“Vidiš, Neverko”, reče “Onaj Gore” naginjući se bliže, “to ti je kao s onom tvojom pjesmom. Kažeš da me nema, a onda me pitaš gdje su anđeli čuvari kad luđaci divljaju. Pa odluči se. Ili me nema, ili imam zaposlenike na godišnjem odmoru.”
Neverko ostane otvorenih usta.
“A ono za Evu i Adama?”, nastavi “Onaj Gore”. “Čuj, bila je to davna priča. Klinci su bili znatiželjni, a zmija im je prodala priču… Tko nije bio mlad i naivan?”
“Ali zlo i batinaši?”, upita Neverko, sad već pomalo zbunjen.
“Batinaši? Ej, to su ti ljudi, njihova slobodna volja, znaš? Ja im dam život, a oni se onda mlate po birtijama. Što ja tu mogu?”
“A molitve? Kažete da ih čujete, a ništa se ne mijenja!”
“Čujem ja svašta. I želje za novim autom, i žalbe na šefa, i molbe za dobitak na lotu… Ne mogu svima udovoljiti. Nisam ja Djed Mraz.”
Neverko ga pogleda s nevjericom. “Znači, Vi… Vi ste samo… razočarani šef?”
“Pa da, tako nešto”, reče “Onaj Gore” uzdahnuvši. “Ponekad pomislim da je onaj tvoj ‘đavao’ bio bolji PR menadžer. Barem je imao karizmu.”
U tom trenutku, konobarica priđe stolu. “Još jedna kava, gospodine… ovaj… ‘Gore’?”
“Onaj Gore” se nasmiješi Neverku. “Vidiš? Svi me znaju.” Zatim se okrene konobarici. “Može, ali ovaj put s malo mlijeka. I šećera. Da probam nešto novo.”
Neverko ga je samo zbunjeno gledao. “Znači… što sad?”
“Ništa, Neverko. Život ide dalje. Ti i dalje piši svoje satirične pjesme, a ja ću i dalje ‘ne postojati’. Ali sad barem znaš da te čitam. Ponekad se i nasmijem. Onaj stih o batinašima ti je bio… iskren.”
“Onaj Gore” ustane. “Moram ići. Imam sastanak s nekim višim anđelom oko proračuna za oblake. Nije lako biti ‘svugdje’, znaš?”
I nestane. Samo tako. Neverko ostane sjediti, zureći u svoju gorku kavu. Možda bi ipak trebao staviti malo šećera. Život je ionako dovoljno čudan. A možda ni taj ateizam nije baš tako crno-bijel. Tko zna.
A možda je “Onaj Gore” samo… umoran. A voli slatku kavu. Tko bi rekao?
Autor: Ivan Grahovec
*********************************INTERMEZZO**********************************
