Jagoda Sablić (Šibenik, 1955.) književnica je, lutkarica, ilustratorica i pripovjedačica. Autorica je dviju zbirki poezije, desetak dječjih knjiga i slikovnica, pedeset šibenskih legendi, devet drama, dvaju romana te brojnih aforizama i priča. Djela su joj objavljivana i izvođena u časopisima, na radiju i televiziji. Imala je sedam samostalnih izložbi lutaka i fotografija, te nastupala na brojnim festivalima poput FramaFu, Kotor Art, MDF, Legendfest, Ogulinski festival bajke, Skradinsko ljeto i Vodički festival. Za svoj rad primila je niz nagrada i priznanja, uključujući Plaketu Grada Šibenika (2024).. Članica je UHAH-a i UNIMA-e. Po struci je pravnica, sretno udana, majka dvojice sinova i baka četvero unučadi. Živi i stvara u svom rodnom Šibeniku. U projektu “Nisam danguba, samo stvaram povijest” predstavljamo je s humoreskom Baba i kineziologija
Vratija se unuk Jure u svoj rodni kraj nakon što je diplomirao kineziologiju.
Prvo je išao pozdraviti svoju baku Julku, koja ga je naučila sve o životu na selu.
Baka ga je dočekala raširenih ruku s pladnjom pečenog kruva ispod peke i domaćeg sira.
Baba. – E, vidi sriće babine, završija ti onaj fakultet Kinezi….aj završi.
Jure: -Je bako, završija tvoj Jure fakulet kineziologije.Trajao je bako punih pet godina.
– E, evala Jure moj, ponosna je tvoja baba Julka na tebe, ma šta ponosna, priponosna.
Vengo, ajmo mi teke prizalogajit, pa mi ti ispripovdaj sve od početka do kraja, jerbo je pet godina pridugo vrime toliko učiti kineski.
Jure: – Ma nije baba kineski nego kineziologija.
Baba- Aj, ti reci meni, šta je to unda onako po naški.
Jure: – To ti je baba moja trčanje, priskakanje kozlića, penjanje na konop, hvatanje karika.
Baba: -Enti neću Boga. Pa to je sve šta si radija cilega života. Pentra si se na stablo, ljulja na granama, gonija kozliće, tandrsa se na katrigama, trča za ovcama niz brig. Pa Jure moj šta ti je tribalo pet godina da za oto dobiješ diplomu? Moga si ti ka i ovi, nigdi u Bosnu, platiš pa se rugaš.
Jure:- E , baba moja. A za ovo je trebalo imati prakse, libre, i kondicije.
Baba: -Ćaća ti je iša u Njemačku da zaradi teke za kuću i tvoj studij, a ti Kinez…. giju.
Moga si ti to i ode naučit. Eno imamo pošćera iz Kine, počela sam i ja prkeljat…jau-nau, tako nekako.
Evo san se cila incukala.Govoriš karike, a katriga imademo kliko oćeš.Govoriš, kozlić, a kozlića u štali koliko oćeš. Pa trčanje. Moga bi uz brig, niz brig, po cili dan.
Nasmije se Jure, zagrli čvrsto babu pa joj reče:
E, baba moja ti si pametnija od svih ministara, ili kako si govorila, imaš moždane ka Liga naroda.
Baba: – Jašto da jesan.Vidin ja da si se ti cili osuka, pa te takega neće nijedna divojka.
Jure: – Baš sam ti tija reć da imam curu iz Zagreba koja je završila otorinolaringologiju.
Baba:- Jopet ti mene tute mantaš. Spominješ Ota, Rina, Laru…ne morem upamtiti….moždani su mi se umorili, šta od Kineza, šta od ovi pustih imena.
Jure: – Ma, to ti je doktorica za uho, grlo , nos.
Baba:- Aaaa, šta će nami doturi za to, aj reci ?! Za uvo imademo svu likariju iz prirode. Staviš dvi kapi čuvarkuće ili maslinovog uja i uvo prođe. Za grlo teke kvasine ili rakije, a nos kadiš nad kamomilon, i ispušeš ga , i sve prođe. A muke ti ježove, kliko ti luđaci muču našu dicu, da nauču ono šta su znali od kada su se rodili.
Nasmije se Jure, poljubi babu i ode osedlati svog konja, pa s njim u šumu.
Mavala mu baba šudaron i vikala: Nuder donesi ti tu diplomu da ja pokažen svojim susidima jerbo mi neće virovat, da moj unuk sve znade i kako je dobija na fakuletetu diplomu iz kineskog.
Čuo se u daljini Jurin smijeh i povik: – Nema nigdi na svitu takve mudre babe.Ti si za Ligu naroda.
